Stefan Nemanjic Prvovencani

Stefan Nemanjic je vladao od 1166 do 1228 godine.Od svog tasta je dobio visoku dvorsku titulu protospatara.Njegov brak sa Evdokijom je okoncan.Ubrzo ga je stariji brat Vukas smenio uz pomoc ugarskog kralja,smatrao je da on kao najstariji treba da bude na prestolu.Njihov sukob je okoncan 1207  godine kada se na vlast vratio Stefan Nemanjic.Upkros tome,nisu izmirili pa pisali Savi da donese mosti njihovog oca Simeona.To je ucinjeno,Vukan i Nemanjic su se izmirili i Vukan se povukao sa  iz Duklje,gde je Nemanjic postavio svog namesnika.Ubrzo se ozenio sa Anom Dandolo koja je pripadala bogatoj aristokratskoj porodici.Od pape Honorija III je trazio krunu,i krunisan je za kralja 1217 godine.Za to vreme ,Sava je otisao u Nikeju gde ga je car proglasio za prvog srpskog arhiepiskopa.Kada se vratio u Srbiju,krunisao je svog brata za pravoslavnog kralja.Stefan Prvovencani je imao 4 sina,trojica su vladali:Radoslav,Vladislav i Uros I.

II TEMA-NEMANJIĆI

Veliki župan Stefan Nemanja

Rođen je 1113 godine u Ribnici(današnja Podgorica).Krešten je u katoličkoj crkvi,a po povratku u Rašku miropomzao ga je pravoslavni episkop.Nemanja je primio deo državnih zemalja na upravu:župe  Ibar,Rasinu i Reke.U Toplici je obnovio Crkvu Svete Bogorodice,kasnije,nedaleko odatle,sazidao Crkvu Svetog Nikole.1165 godine vizantijski car je je na vlast doveo Tihomira.Tihomiru je smetalo ktitorska delatnost njegovog mlađeg brata Nemanje,pa ga je 1166 osudio i zatvorio.Nemanja se kasnije oslobodio i sam se popeo na presto tako što je prognao braću.Tihomir je pokušao da se vrati na presto,ali je izgubio u  bitki na Kosovu.Vizantijski car je priznao Nemanjinu vlast,a Nemanja se izmirio sa Stracimirom i Miroslavom.Stracimir je vladao  oblašću severno od Rasa,a Miroslavljeva oblast je obuhvatala Zahumlje.Zbog svoje zahvalnosti,Nemanja je podigao manastir Svetog Đorđa u središtu Raške.Stefan Nemanja je kao veliki župan koristi povoljne okolnosti da ojača svoju vlast.Tokom vizantijsko-mletačkog rata 1171 godine,Nemanja je bio na strani  Venecije,pa je posle carevog vojnog pohoda na Srbiju morao kao zarobljenik da učestvuje u vojnom trijumfu u Konstantinopolju.Postao je carev vazal,ali se 1182. god. krenuo na vizantijske oblasti kao samostalan vladar.Izgradio je najznačajniju zadužbinu u Srbiji,manastir Studenica.Na Blagovesti 25 marta.1196 godine Stefan Nemanja se odrekao prestola i  proglasio je svog srednjeg sina za velikog župana.U Studenici se zamonašio pod imeno Simeon.Zatim se pridružio svom najmlađem sinu,Rastku.1198 god su Simeon i Rastko(Sava) zatražili od izantijskog cara i dobili napušteni manastir Hilandar,koji su obnovili pomoću velikog župana Stefana.Ubrzo je Simeon umro u svom manastiru,13.februara 1199 godine.Njegovi potomci su vladali tokom dva veka.Vladarka porodica koju je on osnovao nazvana je po njemu dinastija Nemanjića.

Grigorij Raspućin

Rođen 1872. godine u sibirskom selu Pokrovsko nedaleko od Tobolska, Grigorij Jefimovič je od rane mladosti živeo raskalašnim životom, sve dok nije osetio „božasnki poziv“ i pristupio jednoj verskoj zajednici. Zbog svojih zapaljivih reči, fanatičkog pogleda i posebne fizičke snage postao je poznat kao „starec“, sveti čovek. Glas o njemu se uveliko proširio carstvom kada je ovaj nepismeni monah 1903. došao u Sankt Petersburg, gde mu je pošlo za rukom da bude primljen na bogosloviju.

Ubrzo je opčinio one koji su ga čuli da govori, pa je, ne bez izvesnih intriga, uspeo da dođe kod episkopa Hermogena i propovednika Heliodora, koje je monah potčinio svojoj volji, tako da su ga uveli u gradske plemićke krugove.

Raspućin je činio sve brojnija „čuda“ među ruskom aristokratijom, po čemu je postao nadaleko čuven, jednako kao i po svojim seksualnim sklonostima. Ovo dvoje nije bilo u međusobnoj suprotnosti za njegovu okolinu, koja je u njemu videla „svetog čoveka“ kroz koga Bog izražava svoju volju.

Tako je verovala i carica Aleksandra te je ubedila muža da je Raspućin možda poslednja prilika da se spase od hemofilije (sklonost krvarenju) carević Aleksej. Zabrinut za život sina i naslednika Nikolaj II se nije mnogo protivio, pa je naložio, da se taj „čudotvorac“ dovede na dvor.

 Posle dve godine boravka u Sankt Petersburgu, na veliko iznenađenje svih, a posebno carskog para, Raspućin je uspeo da dečaku olakša bolest i čak ga je u više navrata spasao smrti. Dvorski lekari nisu bili ubeđeni u to što su videli svojim očima, ali nisu ni bili u stanju da objasne kako je taj čovek uspeo u nečemu u čemu se medicinska nauka pokazala nemoćna.

Mnoge političke ličnosti smatrale su da je Raspućinov uticaj nedopustiv tako da su se na to žalili predsedniku ruske Dume, Rodzjanku. Za to vreme je i na dvoru raslo nezadovoljstvo. Maršal Vojejkov i carica majka pokušali su da upozore Nikolaja II na teške posledice koje po Rusiju može imati ovoliki Raspućinov uticaj, ali ga je car i dalje podržavao tako da je situaciju postala neizdržljiva.

Raspućinu je verovatno bilo sumnjivo što ga je Jusupov pozvao na večeru u svoj dvorac u Mojki, pre svega zato što su na večeru bili pozvani i Puruškjevič i veliki knez Dimitrij. Bio je međutim dovoljno siguran u sebe i svoju moć, te je prihvatio poziv. U noći 19. decembra 1916. Grigorij Raspućin je došao u Jusupovljevu palatu i jeo i pio, ništa ne sluteći.

Njegove ubice su bile zapanjene kada mu nije bilo ništa od kolača otrovanog većom dozom cijanida. Jusupov je onda dosuo još otrova u čašu, ali ni od toga mu nije bilo ništa. Raspućin je i dalje delovao začuđujuće mirno, smejao se, jeo i pio, kao da mu je organizam otporan na smrtonosno dejstvo svakog otrova. Mora da je to pomislio i knez kada je izvukao pištolj i pucao. Raspućin je pao ranjen na šta su ga zaverenici, misleći da je mrtav, odneli u podrum.

 Monah se nekako pridigao i pokušao da zadavi princa, uz strahovit krik od koga su zaverenici pretrnuli od straha. U tom času, vrata su se otvorila i Raspućin je pobegao. Poslanik Puriškjevič je potrčao za njim i ispalio četiri metka pre no što ga je oborio u sneg. Ali Raspućin još nije bio mrtav, pa su stali da ga udaraju motkama dok mu nisu polomili glavu. Onda su ga bacili u Nevu.

 Kada je Raspućinov leš pronađen kako pluta rekom, primećeno je nešto neobično. Smrt nije nastupila od otrova i metaka, niti od udaraca po glavi, već od davljenja.

Ubistvo carske porodice

Krvnici koji su ubili Romanove
Svaki je od njih imao revolver sa sedam metaka .Jurovski je imao i mauzer a dvojica su imala i puške sa bajonetima.Svaki ubica je već odabrao svoju žrtvu.Pritom,Jurovski je svima zabranio da pucaja u Nikolaja II i Alekseja:hteo je ili mu je to možda bilo naređeno da on sam ubije cara i princa.Kroz prozor se čuo motor kamiona i pri tom su počeli da pucaju u porodicu da bi priglušili pucnjavu.Jurovski dolazi do porodice i govori im o predstojećem streljenju.Car nije odmah shvatio šta se događa,Aleksandra i jedna od princeze su uspele da se prekrste kada su počeli da pucaju u Nikolaja II i Alekseja.Princeze koje su stajala iza roditelja gledale su kako tela njihovih roditelja padaju a zatim počinju i na njih da pucaju.Aleksej je bio na samrti kada su ga pogodili dva metka u glavu.Anastasija je bila dotučena bajonetima i kundacima.Video se užasan prizor:car je pao napred blizu carice a pored njih je na leđa pao naslednik,princeze su bile zajedno,kao da su se držale za ruke..Svi ubijeni su imali po više rana i zbog toga su im tela bila oblivena krvju kao i pod na kojem su ležali.Istražni sudija Sokolov je otkrio dva natpisa na zidu koji su ubice ostavile.Prvi natpis se sastoji iz četiri kabalistička znaka.Taj natpis glasi ovako:Tu je poglavar religije,naroda i države ubijen,naredba izvršena.Tu se nalazio i tekst na kojem je pisalo:Tu je po nalogu tajnih sila car žrtvovan za razaranje države.O tome se obaveštavaju svi narodi.Drugi natpis je bio na nemačkom jeziku citirajući pesmu H.Hajnea o kažnjavanju cara Valtasara,jer je uvredio starozavetnog jehovu:Belsazar ward aber in selbiger Nacht von seinen Knecten umgebracht-No iste te noći Baltasara ubiše sluge njegove.Tela su prevrtali da vide da li su još živi.Zatim su sa njih skidali dragocenosti:prstenje,narukvice,ogrlice,zlatne satove...Zatim su tela umotala i stavili u kamion.Došli su u jednu šumu gde su izvadili tela ,sipali benzin na njih i zapalili ih.Kosti su uništavali pomoću sumporne kiseline.Tri dana i dve noći su se rešavali tela.Sve što je ostalo od njihovih tela su bacili u rudarsko okno gde su potom bacili i nekoliko ručnih granata.Tokom revolucije mnogi članovi Romanovih su stradali:carev brat Mihail,caričina sestra,,carev stric i brojni rođaci.Tela cara,carice i tri knjeginje su sahranjeni 17.jula.1998. u Sankt Peterburgu u sabornoj crkvi Svetog Petra i Pavla,tačno 80 godina od masakra.Masakr se dogodio 17.jula.1918 godine u Ekaterinburgu po nalogu komunističke vođe Lenjina.

Princ Aleksej NIkolajevič Romanov

Bio je najmlađe dete Nikolaja II i Aleksandre.Rodio se 12.avgusta.1904 godine.Ubrzo nakon rođena,ustanovljeno je da  Aleksej boluje od hemofilije-bolest koja uzrokuje zgrušavanje krvi.Morao je da pazi kada bi se igrao,jer bi svaka povreda dovela do slivanja krivi u zglobove i nastajali bi veliki bolovi.Oko sebe je imao dve medicinske sestre i uprkos tome Aleksije se stalno povređivao.Kada je imao 8 godina zamalo ga je povreda koštala glave.Povredio je nogu a krvarenje se skupilo u zglobovima zbog čega je imao strašne bolove.Pozvali su Raspućina koji ga je odmah izlečio.Zbog toga cu Nikolaj II i Aleksandra bili naklonjeni prema Raspućinu,pogotovo Aleksandra.Kada su bili zatvoreni,Aleksej je bio toliko bolestan da ga je Nikolaj II morao stalno nositi.Umro je sa 13 godina.I dan danas se ne zna gde su njegove kosti.

Velika Kneginja Anastasija NIkolajevna Romanov

Bila je najmlađa kćerka Nikolaja II i Aleksandre.Rođena je 5.juna.1901 godine.Imala je smeđu kosu i plave oči.Bila je najnestašnija  i pravi vragolan.Stalno je upadala u. nevolje i zasmejavala svoju porodicu.Bila je mršava i niska.Za vreme zatočeništva udebljala se,a njen metalni razvoj bio je jako spor.Iako su se dešavale užasne stvari,Anastasija je nastavila da zabavlja i zasmejava svoju porodicu.Umrla je sa 17 godina.Postoji misterija da je Anastasija nekako preživela masakr.Pojavila se Ana Anderson koj je tvrdila da je prava Anastasija koja je preživela masakr.Nekolicina ljudi je tvrdilo da je Ana prava Anastasija.DNK je 1984 pokazao da Ana Anderson nije Anastasija Romanova,

Velika Kneginja Marija Nikolajevna Romanov

Bila je treća kćerka cara Nikolaja II i carice Aleksandre.Rođena je 14,juna.1899 godine.Bila je miljenica svom ocu,cara Nikolaja II.Svi su je smatrali pravim anđelom.Imala je dugu smeđu kosu i plave oči.Bila je izuzetno ljupka.Govorila je da želi da se uda za ruskog vojnika i da ima 20 dece.Ostale sestre je nisu smatrale pravom sestrom,jer Marija nikada nije upadala u nevolje.Car Nikolaj II je govorio da se plaši da joj ne narastu krila.Sobu je delila sa mlađom sestrom Anastasijom,i one su takođe bile vezane.Njih su nazivli"Mali par".Izuzetnu hrabrost je pokazala za vreme zatočeništva u Sibiru.Umrla je sa 19 godina.