Grigorij Raspućin

Rođen 1872. godine u sibirskom selu Pokrovsko nedaleko od Tobolska, Grigorij Jefimovič je od rane mladosti živeo raskalašnim životom, sve dok nije osetio „božasnki poziv“ i pristupio jednoj verskoj zajednici. Zbog svojih zapaljivih reči, fanatičkog pogleda i posebne fizičke snage postao je poznat kao „starec“, sveti čovek. Glas o njemu se uveliko proširio carstvom kada je ovaj nepismeni monah 1903. došao u Sankt Petersburg, gde mu je pošlo za rukom da bude primljen na bogosloviju.

Ubrzo je opčinio one koji su ga čuli da govori, pa je, ne bez izvesnih intriga, uspeo da dođe kod episkopa Hermogena i propovednika Heliodora, koje je monah potčinio svojoj volji, tako da su ga uveli u gradske plemićke krugove.

Raspućin je činio sve brojnija „čuda“ među ruskom aristokratijom, po čemu je postao nadaleko čuven, jednako kao i po svojim seksualnim sklonostima. Ovo dvoje nije bilo u međusobnoj suprotnosti za njegovu okolinu, koja je u njemu videla „svetog čoveka“ kroz koga Bog izražava svoju volju.

Tako je verovala i carica Aleksandra te je ubedila muža da je Raspućin možda poslednja prilika da se spase od hemofilije (sklonost krvarenju) carević Aleksej. Zabrinut za život sina i naslednika Nikolaj II se nije mnogo protivio, pa je naložio, da se taj „čudotvorac“ dovede na dvor.

 Posle dve godine boravka u Sankt Petersburgu, na veliko iznenađenje svih, a posebno carskog para, Raspućin je uspeo da dečaku olakša bolest i čak ga je u više navrata spasao smrti. Dvorski lekari nisu bili ubeđeni u to što su videli svojim očima, ali nisu ni bili u stanju da objasne kako je taj čovek uspeo u nečemu u čemu se medicinska nauka pokazala nemoćna.

Mnoge političke ličnosti smatrale su da je Raspućinov uticaj nedopustiv tako da su se na to žalili predsedniku ruske Dume, Rodzjanku. Za to vreme je i na dvoru raslo nezadovoljstvo. Maršal Vojejkov i carica majka pokušali su da upozore Nikolaja II na teške posledice koje po Rusiju može imati ovoliki Raspućinov uticaj, ali ga je car i dalje podržavao tako da je situaciju postala neizdržljiva.

Raspućinu je verovatno bilo sumnjivo što ga je Jusupov pozvao na večeru u svoj dvorac u Mojki, pre svega zato što su na večeru bili pozvani i Puruškjevič i veliki knez Dimitrij. Bio je međutim dovoljno siguran u sebe i svoju moć, te je prihvatio poziv. U noći 19. decembra 1916. Grigorij Raspućin je došao u Jusupovljevu palatu i jeo i pio, ništa ne sluteći.

Njegove ubice su bile zapanjene kada mu nije bilo ništa od kolača otrovanog većom dozom cijanida. Jusupov je onda dosuo još otrova u čašu, ali ni od toga mu nije bilo ništa. Raspućin je i dalje delovao začuđujuće mirno, smejao se, jeo i pio, kao da mu je organizam otporan na smrtonosno dejstvo svakog otrova. Mora da je to pomislio i knez kada je izvukao pištolj i pucao. Raspućin je pao ranjen na šta su ga zaverenici, misleći da je mrtav, odneli u podrum.

 Monah se nekako pridigao i pokušao da zadavi princa, uz strahovit krik od koga su zaverenici pretrnuli od straha. U tom času, vrata su se otvorila i Raspućin je pobegao. Poslanik Puriškjevič je potrčao za njim i ispalio četiri metka pre no što ga je oborio u sneg. Ali Raspućin još nije bio mrtav, pa su stali da ga udaraju motkama dok mu nisu polomili glavu. Onda su ga bacili u Nevu.

 Kada je Raspućinov leš pronađen kako pluta rekom, primećeno je nešto neobično. Smrt nije nastupila od otrova i metaka, niti od udaraca po glavi, već od davljenja.